Službena oznaka za prvo čedo kragujevačke industrije automobila. Malo jača verzija popularnog žabarskog Topolina, ušla je u mnoga srca, domove i institucije, i ostala tu dugo dugo.
Motor od 750cm3 pozadi, pogon na zadnjim točkovima i mala težina, uzrokovali su mnoge piruete po vlažnom kolovozu, a saputnike sa zadnjeg sedišta jedva ste mogli čuti od buke motora.
Prtljažni prostor pod prednjom haubom je bio zanemarljiv, jer pored rezervoara i rezervnog točka teško da je bilo mesta za išta drugo. Ipak, zavoleše ga ljudi, a neki se kunu u njega i dan danas.
Imao je on i svojih prednosti. Mali potrošač, lak za parkiranje, tolerantan za početnike, jeftin za registrovanje i održavanje, a delova je bilo i u kanalu kraj puta.
Zanimljivo je da se naslon sedišta nije mogao obarati, već se kompletno sedište podizalo napred. Tako podignuta oba sedišta, volšebno su kod zadnje klupice davala solidan prostor. Starije generacije tvrde da nije bilo slađe jebačine od one na zadnjem sedištu popularnog Fiće.
-E moj sinko, kad ja upalim mog Fićka pa se spustim u grad, a mlade samo bacaju ikru kad čuju motor kako rže. Ih bre, mogo sam tad sa jednom platom da sipam gorivo i odem u Trst po farmerke. A Fićko me nikad nije izdao. Pa još kad pokupim neku stoperku? Ihaaaj!
-Slovenku?
-Uglavnom, he-he. Nema ti boljeg seksa od onog na zadnjem sicu Fiće. Ostavim motor da radi u leru, sedište vibrira, zamaglimo bre prozore, a ona mi tabanima šara po njima. Ma izmasti mi i šoferku. Neponovljivo, svega mi...
-E moj deda, možda je tebi bilo u Fići lepše jebavati, al meni je sa Bembarom lakše.
