Pojava koja se sve ređe može sresti jer uvek je sutra bolje nego sad i uvek čekamo neko bolje ''posle''- ''posle'' koje nam neumorno beži i puni nam usta prašinom prošlosti, ostavljajući nas iza sebe da čamimo ne čineći ništa povodom toga. Nalazeći se na pokretnoj traci, osuđeni smo trčimo u mestu, svi do jednog, osim onih bogatih ljudi koji znaju kako da siđu, sednu na travu i žive.
-Kad ću više da krenem u prvi razred? Kad će više da zvoni? Kad ću da krenem na jebeni faks? Kad ću da se zaposlim? Kad ću da se oženim? Kad će više ta penzija?... Eh, da mi je dvadeset godina... Prokleti prošli, neproživljeni, trenuci.
