Omiljena radnja dokonog uma za vreme uloge slavskog gosta, poslednjeg samuraja, kada se, izgubivši svaki pojam o vremenu, zadržava mnogo duže od očekivanog, apsolutno ne jebavajući domaćina ni pet posto, gosteći se, ždrljeći i čisteći sve pred sobom, zalihe pića i hrane do poslenjeg atoma.
U osnovi glagol čija se konotacija vezuje za viševekovni boravak Turaka nakon dolaska na Balkansko poluostrvo.
- Torima, slušaj me dobro! Čuo je Deki da se večeras dolazi kod tebe na večeru pa me je zvao da pita da li idem. Šta da mu kažem?
- Koja ufunjačina od čoveka. Brate, ne znam. Taj lik se konstantno turči gde god da se ode, jednostavno ne zna kad treba da krati put. Sećaš se prošle godine kod tebe?
- Ma da. Deset puta smo mu pravili presedan kako bi otišao do klonje. Šta da mu kažem?
- Pa reci mu nek' dođe. Znaš da živi sam i uvek nam daje stan kad na'vatamo brašnjare u gradu. Ne znaš kad će ponovo da nam zatreba.
- Koji smo govnari, al' ko ga jebe.
