Da budem sasvim iskren, i nisam baš najsigurniji kako bih definisao ovu neobičnu podvrstu srpskog homo-sapiensa a tako zastupljenu u skoro svim društvenim klasama i slojevima naroda našeg. Upravo tu, naime, i leži problem kategorizovanja ove grupacije nebeskih ljubitelja "hleba nasušnog" kao sakralnog i, stoga, veoma nezaobilaznog dela svakodnevne ishrane, jer se pomenuti nikako ne mogu svrstati u samo jednu ( preferabilno, onu najnižu ) društvenu kastu, kojoj na prvi pogled možda i pripadaju.
Elem, međ' nama Srbima već predugo vlada uvreženo mišljenje da je pomenuta pojava standardan manir jednog SELJAKA, tog neizdrživog pećinskog čoveka kojem crno viri ispod noktiju a praziluk iz ušiju, ali ta tvrdnja, barem statistički, nikada nije držala vodu. Zanemarljivo malo ili čak nikakvo prisustvo internacionalno prihvaćenog bontona za stolom jedne prosečne srpske porodice najbolje se dâ objasniti postojanjem našeg, ALTERNATIVNOG kodeksa ponašanja u toku obedovanja, koji, međutim, nećete pronaći ni u onim bolje snabdevenim bibliotekama i knjižarama ali zato do mile volje možete posmatrati Vašeg bakutanera u prilikama kada egzistencionalno rabi svoje kastanjete.
U pomenutoj predstavnici prve generacije - one koja nikada nije krila svoje "primitivno" poreklo - uostalom i leži objašnjenje za pojavu iz naslova: hleb na stolu ne predstavlja samo (pri)prostu hranu kojom ćete utoliti glad ili pokupiti moču već simbol nade, poštenog rada, opšteg bogatstva i dobra. To, čak, i pored svojih akademskih diploma znaju i doktori, hirurzi, profesori, arhitekte, inžinjeri, umetnici i svi ostali koji tu "odvratnu" motiku nikada nisu uzeli u šake. Bon appétit!
- 'Ajde, sine, uzmi i hleba malo...
- Dobro, majka, koliko puta treba da ti kažem da hleb NE IDE uz špagete?! Ni uz krompir, karfiol, pirinač, supu i ne znam ti ja šta sve još!
- Dobro, sine, dobro...A da ti ipak otkineš jedno parčence, nećeš se najesti samo od toga...
