Supermenova govornica savremenog čoveka. Mesto gde se nedefinisana antropomorfna masa pretvara u funkcionalnog člana ljudske zajednice.
*zvrrrrrrrr*
"A....aalo?"
"E, 'ajde navrati za jedno sat i po, da odradimo nešto, pa na fucu"
"Fudb....aa....'ajde, samo da otkuntam još koji minut i da bacim jednu transformaciju u kupatilu, pa ću navratiti..."
Ustaješ posle pola sata, pronalaziš papuče i teturaš se polu-svestan kroz hodnik. Sa nekog dela dela osećaš čudan miris. Zaključuješ da je u pitanju rame. Fleš. Svirka, čaše piva i rakije lete na sve strane, što ne bi koja završila o tvoju glavu à la kineska-glasačka-kutija. Nebitno. Sedaš na šolju, i otpočinješ simultano izbacivanje otrova iz sebe. Osećaš kako ti se vidno polje bukvalno proširuje za četvrtinu. Ukapiraš da su oni zeleni mehurići koji se vide napolju ustvari lišće. Sukobljavaš se s ogledalom, naduven, dok ti se podočnjak odliva niz stepenice. Tuš ritual, pa pranje zuba u nadi da ćeš oterati osećaj da ti je neka zemlja trećeg sveta otvorila deponiju u ustima. Odokativno procenjuješ kvalitet svirke po količini prljavštine na odeći. Dezodorans. Mnogo dezodoransa. Zgražavanje kako si uopšte u takvom stanju mogao da legneš. Opet. Doručak, pa n a suočavanje sa današnjim neprijateljima.
