Čak se i onima koji za sebe tvrde da nikad nisu hrkali ili ne trenutno ne hrču sigurno nekad desilo da zahrču a velika je verovatnoća da će im se, u nekom trenutku u budućnosti to desiti. Kao što se ljudi razlikuju po boji kose, boji očiju građi ili nečem drugom, tako se razlikuju i po načinu na koji hrču.
Način hrkanja može da se podeli u dve osnovne kategorije:
- klasično hrkanje i
- hrkanje sa glasnim izduvavanjem vazduha posle osnovnog hrka.
Klasično hrkanje nastaje kada prilikom udaha u snu vazduh nailazi na prepreku. Nalik je na "kotrljajuće r" u kombinaciji sa glasom "h".
Ovo drugo hrkanje nastaje kada se posle završenog udaha sa hrkom usne spoje i kroz njih je čuje jedno "PUH" za nijansu tiše od glavnog hrka.
Obe ove kategorije zatim mogu da se podele na po zvučnosti i to na:
- izuzetno jako (ide čak i do 85 decibela što je ravno buci u prometnoj ulici);
- jako;
- osrednje i
- slabo.
Treba napomenuti da "veoma slabo" hrkanje ne postoji.
