Koegzistencija dvoje ljudi na relaciji meni se digo/on mene uopšte ne sluša. Kupoprodajni ugovor gde se razmenjuju dobra u naturi, gde se obe strane nadaju, iako znaju da ništa neće dobiti, bez žiške, bez povezanosti, sa nedostatkom hemije, neubedljivo čekajući da se kuglica zaustavi baš na njihovom broju.
Ona traži druga i saputnika u liku koji bi samo da je jebe. Ona priča o problemima s majkom. On spušta pogled ka njenim sisama, dok su njene reči neprimetne k'o trotinet u saobraćajnoj gužvi. Njoj je jasna njegova nezainterovanost, na kraju krajeva, želela bi isto što i on, ali se plaši da Šabanu ne spadne perika. Mora se održati status čednosti, isti status koji je još na sedmom Egzitu izbušen od strane nekog britanskog indusa, a kasnije dodatno razaran od strane onih kojih se više ni sama ne seća. Njegova kola idu stranputicom. On započinje spiku o vremenu, ne bi li sjebao govnjivu tišinu koja ga udaljava od njegovog cilja. Ona tone dublje u razočarenje, dok on natuca nepovezana sranja, ne bi li se vratio u kolosek. Ona zna da se zajebala, on zna da je zasrao. Oni su Kanada i Malezija, Tijanić i Ćirilov. Ona bi da oživi razgovor, njega i dalje boli kurac. Njoj se polako ide kući, njemu takođe, ali nema muda da to izusti. Njemu se baš jebe da je prati do stanice, jer sutra ustaje u sedam. On je preko kurca odpozdravlja, ona se gubi u daljini, vrteći svoj kišobran. Ona se oseća prazno, on ponovo suva kurca.
Njoj ostaju prsti, njemu ostaje šaka.
